Омер Хрњичин избавља свог оца буљук-башу Муја и тридесет сужања (Коњиц) 0001    Сједи тридес’т у Удбини ага, 0002    А пред њима Ћејван ага стари. 0003    Ћејван гледа лугу зеленоме, 0004    Из луга се коњик помолио. 0005    Онда рече Ћејван ага стари: 0006    „Ето мени бега Мустај бега 0007    Са јуначке Крајине и Лике”. 0008    Паде беже пред пјану мејхану, 0009    Па он сједе међу тридес’т ага 0010    И он грозне сузе пролијева. 0011    А вели му Ћејван ага стари: 0012    „Што прољеваш сузе од очију?” 0013    Говори му беже Мустај беже: 0014    „Знаш онога вакта и земана, 0015    Кад од цара ситан ферман дође, 0016    Да се иде к Стамболу бијелом, 0017    Да смјестимо агам’ агалуке. 0018    Па ја одох бијелом Стамболу, 0019    Оста моја на Крајини кула. 0020    Хабер паде у земљу њемачку, 0021    Да ј’ отишо беже од Стамбола, 0022    На Лику су Власи ударили 0023    И на моју пребијелу кулу; 0024    Моју танку кулу поробили, 0025    Моју кћерцу Злату одводили, 0026    Ев’ од онда четири године, 0027    Никад пуста гласа ни хабера! 0028    Када јутрос зором подранио, 0029    На вратима халка ударала. 0030    Кад ја падох пред авлијска врата, 0031    Ал пред вратим’ књигоноша млада, 0032    Од великог сента њемачкога: 0033    „ „Је ли ово кула Мустај бега.” ” 0034    А ја вељу књигоноши младу: 0035    „ „Ево куле бега Мустај бега.” ” 0036    Он ми даде књигу шаровиту! 0037    Кад ја видјех књигу шаровиту, 0038    А кад књига моје кћери Злате: 0039    „ „А мој бабо, Мустај беже лички, 0040    Јазук теби и твојему шану, 0041    Гдје ја сједим четири године, 0042    У Јаноку у бијелом граду, 0043    А ти глава од Бутун Крајине, 0044    Па ме кадар избавити н’јеси.” ” 0045    Па се јесам јутрос потуркао, 0046    Који би се јунак налазио, 0047    Дао бих му стотину дуката, 0048    Да провиди у Јаноку кулу, 0049    Је ли ондје моја кћерца Злата; 0050    Ако би ми Злату избавио, 0051    Дао бих му по имања свога.” 0052    Све му аге ником поникоше, 0053    А у црну земљу погледаше, 0054    Али не хтје једно момче младо, 0055    Већ он бегу тихо говораше: 0056    „Ја ти паре ни динара не ћу, 0057    Ја ћу ићи до Јанока б’јела, 0058    Провидјећу у Јаноку граду, 0059    Је ли у њем твоја кћерца Злата 0060    И прави ти хабер донијети.” 0061    А вели му бег Мустај бег лички: 0062    „Хајд’ отолен, ти пасје копиле, 0063    Не зна ти се, ни ко ти је бабо, 0064    Камо л’ да ти до Јанока сиђеш.” 0065    То дјетету вома деспет било, 0066    Из мејхане на ноге скочио, 0067    Па окрену бијелој Кладуши 0068    Под бијелу Хрњичину кулу. 0069    А на кули остарјела мајка, 0070    Кад погледа испод танке куле, 0071    Опазила свог Омера сина, 0072    Све он иде а зној отираше; 0073    Док он паде у бијелу кулу, 0074    Дочека га остарјела мајка: 0075    „Шта ј’ Омере, а по Богу сине?” — 0076    „О старице, стара кукавице, 0077    Мене беже копиљаном ваби, 0078    Те ми рече јутрос у мејхани: 0079    Не зна ти се ни ко ти је бабо.” 0080    Проговара остарјела мајка: 0081    „Како не зна, мој Омере сине, 0082    Бабо ти је буљук-баша Мујо, 0083    А амиџа нејачак Халиле, 0084    А даиџа Гојановић Мехо. 0085    Теби није већ година било 0086    Ев’ од онда шеснаест година, 0087    Кад твој бабо чету покупио, 0088    Па он оде сенту њемачкоме. 0089    Иза тога до недјељу дана, 0090    Тамам жарко огрануло сунце, 0091    Јека стаде испод танке куле, 0092    Ја погледах на пенџеру млада, 0093    Кад ево ти бабова ђогина, 0094    Свега коња поштрапала крвца, 0095    На њем’ нема Муја, баба твога. 0096    А ја млада ухватих ђогата, 0097    Па га свезах у топлу подруму, 0098    Ев’ од онда шеснаест година, 0099    Ја не знадох, мој Омере сине, 0100    Ја л’ су онда Турци изгинули, 0101    Изгинули ја л’ су осужњили.” 0102    Онда Омер тихо говораше: 0103    „Мајко моја, кухај брашљенице, 0104    Тетко Ајко, извед’ ми ђогина, 0105    Ја ћу рано до Јанока сићи, 0106    Ил’ ћу своју изгубити главу, 0107    Ил’ бегову Злату ја видјети.” 0108    Ајка трче по бегова ђога, 0109    Сигура му коња од мејдана, 0110    А стара му брашљеницу спрема. 0111    Па спремише малога Омера, 0112    Сведоше га до коња ђогата. 0113    Омер мали узјаха ђогина, 0114    А вели му остарјела мајка: 0115    „Мој Омере, моје д’јете драго, 0116    Пусти коњу дизгин на јабуку, 0117    Добар ће те ђогат однијети 0118    Под Кунару високу планину; 0119    Ондје има велика ливада, 0120    На ливади двије танке јеле, 0121    Ондјека је почиваљка стара. 0122    Ондјека су почивали Турци. 0123    Ту Омере мореш починути, 0124    Па узјаши на ђогата свога, 0125    Добар ђогат добро путе знаде, 0126    Носиће те у Јадин планину. 0127    Док изиђеш на Јадин планину, 0128    Данак ће те б’јели оставити, 0129    А ноћ ће те мрка прихватити, 0130    Сврнуће ти ђогат на лијево, 0131    Ондјека је бунар вода хладна. 0132    Ту, Омере, осједи ђогата, 0133    Па ћеш ноћцу туде преноћити, 0134    А у јутру рано подранити. 0135    Када сиђеш у зелене луге, 0136    Срешће тебе двије раскрснице, 0137    Не Омере, на лијеву страну: 0138    Ондјека је чардак пандурица, 0139    У чардаку харамбаша Павле, 0140    А за њиме стотину хајдука, 0141    Што чувају Јадину планину, 0142    Да не прођу низ Јадину Турци, 0143    Већ окрени ти на десну страну.” 0144    Тада Омер отишће ђогата, 0145    Омер паде под Кунар планину, 0146    Гдјено јесте почиваљка стара, 0147    Гдје су прије почивали Турци. 0148    Ту је Омер мало починуо. 0149    Опет Омер посједе ђогата. 0150    Тама паде на Јадин планину, 0151    А за гору залазаше сунце. 0152    Сврну ђогат на лијеву страну, 0153    Туде нађе бунар воду хладну, 0154    Ту му стаде ђогат од мејдана. 0155    Омер мали одсједе ђогата, 0156    Па је туде заноћио ноћцу. 0157    Кад је тамам по јацији било, 0158    По планини завијаше вуци. 0159    Омер мисли мисли свакојаке: 0160    „Јадан ти сам јунак до вијека, 0161    Ово мени прво четовање, 0162    Бој’ се мене санак преварити, 0163    Па ми вуци изјести ђогина; 0164    Да бих ишо уз гору Јадику, 0165    Гора густа, а планина пуста, 0166    Помрклина, ни мјесеца нема.” 0167    Све мислио свакојаке мисли, 0168    Све мислио, на једну смислио, 0169    Онда мисли: „Ни ноћити не ћу!” 0170    Онда Омер узјаха ђогата, 0171    Па окрену низ Јадику пусту, 0172    А све вију око пута вуци. 0173    Тамам сабах зора осванула, 0174    Омер паде под Јадик планину, 0175    А кад паде на црвене ст’јене, 0176    Ту га жарко обасјало сунце. 0177    Онда сиђе у зелене луге, 0178    Сретоше га двије распутнице, 0179    Онда Омер коња заставио: 0180    „Овдје мене мајка свјетоваше, 0181    Да не идем на лијеву страну; 0182    Вјера Бог ћу на лијеву страну.” 0183    Па удари низ зелене луге, 0184    Помоли се бијелом чардаку, 0185    На Омеру маџарске хаљине. 0186    Подранио харамбаша Павле, 0187    У чардаку харамбаша Павле, 0188    Из чардака гледа у Јадику, 0189    Док низ луге паде коњаниче. 0190    Код њег сједи бајрактар Видаче, 0191    Онда вели харамбаша Павле: 0192    „Вид’ Видаче, оног коњаника, 0193    А на њему маџарске хаљине, 0194    Пани друму за студену ст’јену, 0195    Да видимо ко је и како је, 0196    Има л’ пасош и од ког је краља.” 0197    Вели Видак: „Ни макнут’ се не ћу, 0198    Биће оно неко од Турака, 0199    У тебдилу у нашем од’јелу. 0200    Има пуних дванаест година, 0201    Како овдје ја Јадику чувам, 0202    Дочекујем по Јадики Турке, 0203    Доводим их теби у чардаке, 0204    А кад сиђем к Јаноку б’јелом, 0205    Када мени мог јунаштва нема, 0206    Већ се броји све твоје јунаштво; 0207    Већ ти хајде друму утренику, 0208    Па ти види, ко је и како је.” 0209    Онда Павле на ноге скочио, 0210    Па он паде друму утренику, 0211    Па он сједе за студену ст’јену. 0212    Омер туде најаха ђогата, 0213    А завика Павле иза ст’јене: 0214    „Јабанџијо, одсједи ђогата, 0215    Имаш пасош, од којега краља?” 0216    Омер шути, ништа не говори, 0217    Већ најаха путем утреником. 0218    Онда Павле на ноге скочио, 0219    Под Омером ухвати ђогата, 0220    Омер коњу дизгин прихватио, 0221    Па га згази у зелену траву, 0222    Па потеже ћемерлију криву, 0223    Па он њему одсијече главу. 0224    А гледа га стотину хајдука, 0225    Онда скочи стотину хајдука 0226    И завика грлом и авазом: 0227    „Погибе нам харамбаша Павле!” 0228    А вели им бајрактар Видаче: 0229    „Сјед’те доље, зло вам јутро било, 0230    Ја сам чуо од старијех људи, 0231    Кад се само по планинам’ скита, 0232    Кад се не би поуздало у се, 0233    Не би само ни јахало кљусе; 0234    Бога ми је неко од Турака, 0235    Па се јесте зуђурт догодио, 0236    Гдје он нема паре ни динара, 0237    Па он иде сенту њемачкоме, 0238    Сад ће доље што год урадити, 0239    Биће код њег ћара ћелепира, 0240    Онда ћемо њега дочекати.” 0241    Омер оде, отјера ђогина, 0242    Па он сиђе лугу јаночкоме, 0243    У јаночко поље ударио, 0244    Ето њега граду пред капију. 0245    На капији отворена врата, 0246    Туда Омер наћера ђогата, 0247    Окрену му ђогат кроз сокаке. 0248    А кад паде пред једну мејхану, 0249    Дочека га крчмарица млада. 0250    Онда Омер вели са ђогина: 0251    „Наточи ми ц’јели дукат вина, 0252    Да напојим себе и ђогина.” 0253    А вели му крчмарица млада: 0254    „Хајд’ отале ти пасје копиле, 0255    Ко ће пити на дукате вина!” 0256    То Омеру врло деспет било, 0257    Уз образ јој силе ударио. 0258    То банова пјана је мејхана, 0259    У мејхани крчмарица Пава, 0260    Она цикну као љута гуја, 0261    Па побјеже на банову кулу. 0262    А код бана тридесет сердара, 0263    Крчмарица дође сва крвава, 0264    Како јој је силе ударио. 0265    А бане јој тихо говорио: 0266    „Што си така, моја крчмарице?” — 0267    „Доље нека јабанџија дође 0268    На ђогату коњу од мејдана, 0269    Па заиска цијел дукат вина; 0270    А ја њему тихо говорила: 0271    „ „Ко ће пити на дукате вино!” ” 0272    Он је мени силе ударио.” 0273    Онда вели бане лакрдију: 0274    „На ноге се, моји поглавари, 0275    На ноге се, да га ухватимо, 0276    Да видимо, ко је и како је.” 0277    А вели му тридесет сердара: 0278    „Сједи бане, ти се напој пива, 0279    Да кушамо ко је и како је: 0280    Спреми своју кћерку Анђелију, 0281    Нека узме тридес’т дјевојака, 0282    Пред мејханом коло ухватити. 0283    Ако буде ико од мулућа, 0284    Сам ће сједјет’, сам ће пити пиво 0285    Не ће бити мукајет дјевојкам’; 0286    Ако буде ико од Турака, 0287    Одмах ће се оканити пића, 0288    Па ће ићи гледати дјевојке, 0289    Онда ћемо њега ухватити.” 0290    Онда бане Анђелију спреми, 0291    И поведе тридес’т дјевојака, 0292    А дјевојке коло ухватиле: 0293    Омер пије, ни мукајет није 0294    Све тридесет пјева дјевојака, 0295    Све се чуди дилбер Анђелија, 0296    Гдје ђогату из леђена даје, 0297    Све му пије вино црвенику. 0298    Онда вели Анђелија млада: 0299    „О јуначе, чудна пијаницо, 0300    Ја бих рекла, да си крчмарица, 0301    Ти погледај коло и дјевојке.” 0302    То Омеру врло деспет било, 0303    Уз образ јој силе ударио, 0304    Два јој млаза крви отворио, 0305    А побјеже Анђелија млада. 0306    А кад бану на кулу изиђе, 0307    Онда бане на ноге скочио: 0308    „Што си така, моја Анђелија.” — 0309    „Уби мене она јабанџија, 0310    Све он пије, ни мукајет није.” 0311    Онда бане на ноге скочио, 0312    Па завика тридесет сердара, 0313    А вели му Југовић сердаре: 0314    „Сједи бане, у з’о час ти било, 0315    Зар не видиш, да је од краљева; 0316    Да спремимо једнога сердара, 0317    Ако буде ико од краљева, 0318    И сам ће нам на кулу изићи.” 0319    Бане спреми Југовић сердара, 0320    Па Омеру пред мејхану дође: 0321    „Јабанџијо, тебе зове бане.” 0322    Онда Омер на ноге скочио 0323    И посједе он ђогата свога, 0324    Па га ето ускијем сокаком. 0325    Ал’ га гледа са врх куле бане, 0326    Под њим се је ђогат помамио; 0327    Онда бане тихо говораше: 0328    „Мили Боже, бијесна јунака 0329    И под њиме ђога од мејдана! 0330    Понес’дерте дибу и кадифу, 0331    Да кушамо онога јунака; 0332    Ако двори краља господара, 0333    Сву ће нама дибу погазити.” 0334    Они стеру дибу по авлији, 0335    Тада Омер натјера ђогата, 0336    Сву погази дибу и кадифу. 0337    Разјахао коња од мејдана, 0338    Ето њега на банову кулу, 0339    Па он њима Бога нахвалио, 0340    А бане му здрављем прихватио, 0341    Бане пита: „Ко си и како си 0342    И двориш ли добра господара?” — 0343    „Ја сам бане од Леђана б’јела 0344    Млад бајрактар леђанскога бана, 0345    Па ме добро замилова бане, 0346    Јер му чудну службу учинио. 0347    Не могоше муртати гледати, 0348    Бане има два посепца сина, 0349    Па му неко закла оба сина, 0350    Па су мене облагали бану. 0351    Не хтје мене погубити бане, 0352    Већ ми бане све ајлуке плати, 0353    Па из службе мене отјерао. 0354    Сад ја себи тражим господара, 0355    Не би л’ гдје год зиму презимио.” 0356    Онда бане тихо говораше: 0357    „Ја сам чуо од нашијех људи, 0358    Да не има бјеснијег јунака, 0359    Ко бајрактар леђанскога бана: 0360    Ја ћу њега узет’ на капију.” 0361    Тамам жарко залазаше сунце, 0362    Онда бане Анђелију виче: 0363    „Хајде јами новог бајрактара, 0364    Па га води у нову одају, 0365    Ја га узех себи на капију.” 0366    Поведе га дилбер Анђелија, 0367    Она не хтје у нову одају, 0368    Вен га сврати у своју одају, 0369    Па Омеру тихо говораше: 0370    „Ти, Бога ми, од Леђана н’јеси. 0371    Скоро бијах ниже манастира 0372    Код зелена Поповића луга, 0373    Видјела сам млада бајрактара, 0374    Бајрактара леђанскога бана, 0375    Мрка брка од уха до уха, 0376    А у тебе науснице нема. 0377    Већ се мени по истини кажи, 0378    Ти си бели неко од Турака.” 0379    Омер лаже, а куне се криво, 0380    А вели му дилбер Анђелија: 0381    „Кажи ми се, а не таји ми се, 0382    Па ћу теби нешто казивати.” 0383    „А што ћеш ми казат’, Анђелијо?” — 0384    „Ево овдје бегове Златије 0385    Више наске у боју трећему; 0386    Ево има четири године, 0387    Да не виђа никог од инсана, 0388    Посл’је мене цуру Анђелију.” 0389    Омер лаже, све се куне криво, 0390    А гледа га дилбер Анђелија: 0391    „Ти си, бели, неко од Турака, 0392    Кажи ми се, а не таји ми се, 0393    И још ћу ти нешто казивати.” — 0394    „А шта ћеш ми казат’, Анђелијо?” 0395    Онда вели цура Анђелија: 0396    „Ево овдје тридесет Турака 0397    У тавници, у нашем зиндану, 0398    Ево пуних шеснаест година 0399    И пред њима буљук-баша Мујо 0400    И дијете Мујагин Халиле, 0401    Ја им носим у поноћи пиво.” 0402    Онда Омер Анђелије пита: 0403    „Кад им носиш у поноћи пиво, 0404    Шта ти вели буљук-баша Мујо?” — 0405    „Све ми Мујо Крајишнике хвали, 0406    А највише малог Бојичића. 0407    Мени вели Мујагин Халиле: 0408    Ти с’ не кити, ти се не удаји, 0409    У нас мали Омер остануо, 0410    Мали Омер од године дана; 0411    Кад узрасте, он ће амо доћи, 0412    Па ћу тебе њему поклонити.” 0413    Онда јој је Омер бесједио: 0414    „Кад ти Халил за Омера каза, 0415    Каков има нишан на Омеру?” 0416    А вели му дилбер Анђелија 0417    „На мишници на десници руци 0418    Младеж му је руку притиснуо 0419    Од рамена до б’јелога лакта, 0420    Ко да сједи црна птица чавка.” 0421    А кад Омер р’јечи разумио, 0422    Па загрну уз руке рукаве, 0423    Кад погледа дилбер Анђелија, 0424    Кад му видје у мишници руку: 0425    „О Омере, кућу изгубио, 0426    Што се мени из прије не кажеш! 0427    Половину ноћи излазило, 0428    Би ли радо у тавницу сићи, 0429    Да ти видиш баба и амиџу.” — 0430    „Бих ја, Анђо, једва дочекао.” 0431    Зажегоше муме и фењере, 0432    Онда пође дилбер Анђелија, 0433    А за њоме Омер пристануо, 0434    Од тавнице капак отворила. 0435    Кад падоше у кућу тавницу, 0436    Али сједи тридесет сужања, 0437    У свакога коса до појаса. 0438    Поцрњели како птица чавка. 0439    Омер дође, па им селам викну, 0440    А вели му Хрњичин Халиле: 0441    „О Маџаре, ти пасје копиле, 0442    Моли Бога за ђавола твога, 0443    Јер ме синџир гвожде притиснуло, 0444    Ноктим’ бих ти жваље искинуо.” 0445    А вели му цура Анђелија: 0446    „Оно није танак Маџарине, 0447    Већ је оно нејачак Омере.” 0448    Омер не зна баба ни амиџе, 0449    Веће њему Анђелија каже. 0450    А он паде бабу Мују своме, 0451    Па се бабу вјеша око врата, 0452    А процвиље Мујо у зиндану, 0453    Кад опази свог Омера сина: 0454    „Мој Омере, моја сиротињо, 0455    Је л’ се наша оборила кула, 0456    Је ли стара у животу мајка, 0457    Је л’ Крајина, ко што прије била? 0458    Једа пуста мојега ђогина! 0459    Када су нас Власи похватали 0460    У Јадији, високој планини, 0461    Побјегао ђогат од мејдана, 0462    На њег многа пушка испуцала; 0463    Ја незнадох, мој Омере сине, 0464    Убише л’ га Власи из пушака, 0465    Ал утече у земљу Турћију.” 0466    „Утеко је, бабо, у Турћију, 0467    Није нам се оборила кула, 0468    Хала нам је у животу мајка.” 0469    Онда Мујо тихо бесједио: 0470    „Ал што ћемо, моја сиротињо?” 0471    Онда Халил Мују говорио: 0472    „Богме добро, Мујо, ако Бог да: 0473    Бане нема од срца евлада, 0474    Посл’је цуру дилбер Анђелију, 0475    И малога сина Маријана, 0476    Маријана од двије године 0477    Нека иде дилбер Анђелија, 0478    Нек украде брата Маријана, 0479    Па га даде нашему Омеру, 0480    Нек га носи Омер у Турћију, 0481    Па нас море свију избавити, 0482    Јер је бане остарио в’ома.” 0483    Онда Анђа на ноге скочила, 0484    Па је ето на банову кулу, 0485    Па украде малог Маријана. 0486    Донесе га у одају млада, 0487    Маријану дв’је године дана, 0488    А Маријан санак борављаше. 0489    Омер онда сигура ђогина, 0490    У зобницу метну Маријана, 0491    А све спава мали Маријане. 0492    Омер онда узјаха ђогина, 0493    А пред њиме иде Анђелија 0494    До капије и градскијех врата. 0495    Анђа виче капиџију Мата, 0496    Одзивље се капиџија Мато, 0497    Вели Анђа: „Отварај ми врата.” 0498    Ал јој вели капиџија Мато: 0499    „Куд ћеш ноћас, кадно вакта нема?” 0500    Онда вели дилбер Анђелија: 0501    „Болан Мато, отвори ми врата, 0502    Бане спрема новог бајрактара; 0503    Синоћ њему ситна књига дође, 0504    У Јадију салазили Турци, 0505    Да он иде наредит’ пандуре, 0506    Да не пусте низ Јадију Турке.” 0507    Кад јој Мато отворио врата, 0508    Тада Омер коња прогонио 0509    И однесе малог Маријана: 0510    Омер онда јами Анђелију, 0511    Да забавља брата Маријана. 0512    Ет’ Омера у зелене луге, 0513    До сабаха четир’ сах’та била, 0514    А бијаше мјесечина сјајна, 0515    На пољани једна јела сама, 0516    По пољани осјен притиснуо. 0517    Кад погледа Омер на ђогата, 0518    Под јелом се нешто помицаше, 0519    Онда Омер Анђи говораше: 0520    „Чини ли се теби, да је живо?” 0521    Онда Омер спушта Анђелију, 0522    Па јој даде брата Маријана, 0523    Па под јелу натјера ђогина, 0524    А кад хода бег Мустај бег лички, 0525    Беже хода, а голуба вода. 0526    Омер њему божји селам викну, 0527    А беже му тихо говораше: 0528    „Еј Омера, моја сиротињо, 0529    Да ти није штогод жао на ме, 0530    Кад сам теби реко у мејхани, 0531    Да се не зна, ни ко ти је бабо; 0532    Н’јесам реко злијем никаковим. 0533    Ако будеш бабушино д’јете, 0534    Под онијем’ останути не ћеш. 0535    Ој Омере, моја сиротињо, 0536    Еда видје моју кћерцу Злату?” — 0537    „Ено ти је, беже, у Јаноку, 0538    А у кули јаночкога бана, 0539    И још, беже, да ти чудо кажем.” — 0540    „Што Омере, моја сиротињо?” — 0541    „Видио сам баба и амиџу 0542    У тавници јаночкога бана.” 0543    Онда беже сузе оборио: 0544    „Гдје Омере, моја сиротињо;” — 0545    „Ено њиха, беже у зиндану.” — 0546    „Сад што ћемо, мој по Богу сине?” — 0547    „Богме добро, беже ако Бог да, 0548    Украли смо малог Маријана, 0549    Моремо их свију избавити.” 0550    Онда Омер бегу говораше: 0551    „Имадеш ли иког од дружине?” — 0552    „Имам, сине, пет стотина друга, 0553    Па их ево у зелену луку.” 0554    Тамам сабах зора бијељаше, 0554    [ * * * ] 0555    Пробуди се баница Влахиња, 0556    А кад код ње Маријана нема, 0557    Па баница бану говораше: 0558    „Болан бане, камо Маријане?” 0559    Бане јој је тихо говорио: 0560    „Одн’јела га моја кћерка Анђа, 0561    Да се с њиме разговара млада.” 0562    Сад баница у одају трче, 0563    У одаји Анђелије нема, 0564    Нити има новог бајрактара, 0565    Трком трче, она бана виче: 0566    „Болан бане, ни једнога нема, 0567    Богме су ти дјеца одведена.” 0568    Онда бане на табију трче, 0569    Па запали топа хабердара. 0570    На тавници тавничаре Јуре. 0571    Из тавнице довикује Тале: 0572    „Какво вам је велико весеље, 0573    Кад палите од боја топове?” 0574    А вели му тавничаре Јуре, 0575    „Јадан Тале, поробљен је бане, 0576    Његова су дјеца одведена.” 0577    Ал бесједи њему сужањ Тале: 0578    „Зови мени боље амо бана.” 0579    Оде Јуре, па доведе бана, 0580    Пита њега из тавнице Тале: 0581    „Шта од боја пуцају топови?” 0582    А процвиље по тавници бане: 0583    „Моја дјеца одведена, Тале.” — 0584    „А ко ти је дјецу одв’о, бане?” — 0585    „Богме не знам, будалина Тале.” — 0586    „Мујов ти је Омер долазио, 0587    Анђа га је овдје доводила, 0588    Он је, бане, одв’о дјецу твоју.” 0589    Онда бане стао цвијелити: 0590    „Што ћу, Тале, за Бога милога?” — 0591    „Пиши књигу на Омера, бане, 0592    Да не смакне малог Маријана.” 0593    Онда вели и бесједи бане: 0594    „Да ми не ће смакнут’ Маријана, 0595    Пушто би му сужње свеколике.” 0596    Онда бане бесједио Талу: 0597    „Какву ћу му књигу начинити?” 0598    А вели му и говори Тале: 0599    „Не смакни ми малог Маријана, 0600    Пуштаћу ти баба и амиџу, 0601    У планини робље изм’јенити.” 0602    Бане трче, ситну књигу пише: 0603    „Не смакни ми малог Маријана, 0604    „Да ти пуштам баба и амиџу.” 0605    Књигу даде танку Маџарину, 0606    Маџар иде пољем зеленијем, 0607    Уз јаночке луге ударио; 0608    Беже сједи под зеленом јелом, 0609    А код њега Хрњичин Омере, 0610    До Омера пет стотин’ другова. 0611    Помоли се Маџар на пољану, 0612    На ногама седам прапораца, 0613    По томе се књигоноша знаде, 0614    Онда беже говори Омеру: 0615    „Стани тамо пред танка Маџара.” 0616    Омер скочи, дочека Маџара, 0617    Књигу даде бегу Мустај бегу. 0618    Ситну књигу беже прегледао, 0619    Онда Омер бегу говораше: 0620    „Књигу пиши бану јаночкоме.” 0621    Сједе беже ситну књигу писат’: 0622    „Ето бане књиге шаровите, 0623    Извади ми из тавнице баба 0624    И осталих тридесет сужања, 0625    Па их спреми на границу царску, 0626    А ја ћу их ондје дочекати 0627    Спреми с њима Југовић сердара, 0628    Ондје ћемо робље мијењати, 0629    Ондје ћу ја баба прихватити, 0630    Ондје ћу ти дјецу повратити.” 0631    Па је таку књигу начинио, 0632    Књига оде на банове руке, 0633    Даде му је танка књигоноша. 0634    Онда бане тавничара виче: 0635    „Брже, Јуре, сиђи на тавницу, 0636    Изведи ми сужње свеколике.” 0637    Јуре трче, сужње изводио, 0638    Бане виче Југовић сердара: 0639    „Хајде јами тридесет солдата, 0640    Те узјаши моју бедевију, 0641    Води сужње земљи на границу, 0642    На границу цара и ћесара, 0643    Ондје ће те Омер дочекати, 0644    Ондје ћете робље мијењати.” 0645    Тада пође Југовић сердаре 0646    И поведе тридесет солдата 0647    И са њима тридесет сужања. 0648    Сердар јаше банову кобилу, 0649    Јер је сердар у бана ћехаја, 0650    Па ето их у јаночке луге. 0651    Кад падоше на пољану равну, 0652    А кад на њој притиснула вајска, 0653    А пред њоме бег Мустај бег лички. 0654    Кад то видје Југовић сердаре, 0655    Ни мало му драго не бијаше, 0656    Да не буде хила у Турака. 0657    Онда беже на ноге скочио, 0658    И дијете нејачак Омере; 0659    На јалију на страну падоше, 0660    Бег дочека Југовић сердара, 0661    Питају се за мир и за здравље. 0662    Кад рекоше да су здраво били, 0663    Онда они робље мијењаше. 0664    Ондје беже сужње прихватио, 0665    А врати се Југовић сердаре, 0666    И са њиме тридесет солдата, 0667    И са њима мали Маријане.